Kulturni vodič

Centar za kulturu Masuka

Na Bogojavljenje 2016. godine navršiće se osamdeset sedam godina postojanja pozorišnog života u Velikoj Plani, dakle, bezmalo devet decenija od prve izvedene domaće predstave, kako nam kazuje sačuvana pozivnica za Bogojavljensku zabavu, 19.januara1929. godine, u mehani braće Milojević. Na vremešnoj pozivnici u rukopisu stoji da cenjenoga sa štovanom porodicom novoosnovano Pozorišno društvo „V. Masuka“ poziva na prvu zabavu sa koncertnim delom; posle pozdravne reči predsednika uslediće izvođenje pozorišnog komada „Na samrtnim mukama“ i šaljive jedončinke „Mića iz vojske“. Ulaznica je bila – dobrovoljni prilog.

 Vreme je od nas sakrilo inicijatore osnivanja pozorišne družine, prve glumce, „redatelje“, kostimografe, ali nije neosnovano da je prvi pozorišni virus u Veliku Planu stigao od palanačkih gimnazijalaca, poput Velimira Živojinovića Masuke ( naš zavičajni pesnik, prevodilac, teatrolog, kritičar,upravnik pozorišta u Beogradu, Nišu, Skoplju, Smederevskoj Palanci, dramski pisac ) , još ranih dvadesetih godina, preko gostujućih, ali nadasve kratkovekih domaćih diletantskih družina. Predstave su igrane o velikim praznicima, uglavnom tokom zime, kad su zamirali poljski poslovi, u viđenijim planjanskim kafanama. Ansambl su činili gimnazijalci, učitelji, okretne kalfe, Klefišovi grlatiji i markatniji klaničari. „Kostimografi“ su bili posebno cenjeni, jer su imali nezahvalne zadatke da u dramoletima kakvog golobradog đaka patvore u scensku heroinu, jer je bilo nezamislivo i decenijama posle Bogojavljenja 1929. pustiti svoje žensko dete u glumce , svedočili su svojevremeno „ispisnici“ tih vremena.

 Za razliku od sijaset kratkovekih družina, Pozorišno društvo „Masuka“ je između dva velika rata imalo svoje redovne igračke sezone u vreme zimskih krsnih slava i esnafskih zabava, za pojedine ansambl-predstave „sa igranjem, pevanjem i pucanjem“ tražilo pojačanje u članovima pevačkih društava „Srbobran“ i „Sremac“. Na repertoaru su bili Veselinović, Stefanović, stihovi Laze Kostića, J.J. Zmaja, Babića, Bandića. Uz „herojski teatar“, planjanska publika je vrlo rado gledala komediju. Tako je do dana današnjeg.

 U ranim 50-tim, okosnicu kulturnog života u Velikoj Plani činila su dva društva, „Abrašević“ i „Železničar“, koja su okupljala sve što je u ovom gradu znalo da svira, peva i igra. Bilo je to vreme čuvenih igranki kod Kolske, kada su „crveni datumi“ NOB-a bili proslavljani uz nove i nove folkorne koreografije, horske i, naravno, dramske tačke. Bio je to početak novog života Pozorišta „Masuka“, selidba od podruma Milicije, do sale u gimnaziji, vreme upravnikovanja Miše Lukića, „Đida“, Katajeva, Ernerbugovog „Lava na trgu“… Bilo je to vreme glumačkih bravuroza Dunje Lukić, Leopolda Sučića, Dare Veselinović, Dušice Ranković, Slobodana Bojkovića Njuže i drugih naših sugrađana koje je „obeležila“ Talijina umetnost, tek toliko da se „odudaraju“ od palanačkog proseka. Bilo je to vreme kada je počela neuništiva naklonost Velika Plana – Branislav Nušić, vreme vrhunskog dramskog amaterizma u Velikoj Plani, koje se poklopilo sa dolaskom barda domaćeg glumišta, Vitomira Vite Stefanovića.

Vitomir Stefanović je rođen kad i planjansko pozorište, 1928. godine, i umalo da zajedno proslavimo taj veliki jubilej, osam decenija „Masuke“. Otišao je poslednjeg maja 2008, posle osamdeset režija, stotinak scenografija, par desetina nezaboravnih rola poput Golsfortijevog Džonsa, Strindbergovog Oca, Živote u Nušićevom „Dr“.Od šesdeset godina kontinuiranog rada u Pozorištu „Masuka“, bar pet decednija je kao reditelj „školovao“ generacije i generacije „Masukinih“ ansambala, premošćavao smene generacija, bio preteča multimedijalnog teatra, vratio antičku komediju u amaterizam preko svog „najdražeg eksperimenta“, Omladinskog ansambla, bio „doktor za Nušića“.

Postavio je na scenu gotovo čitav opus oca srpske komedije 20. veka , samo „DR“-a u pet postavki, sa 125 izvođenja! Za to je imao snage još samo jedan nacionalni teatar. Trinaest Vitinih predstava prošle su „selektorske golgote“ i stigle na Republičko takmičenje amaterskih pozorišta, kada je to nešto stvarno značilo, dve su igrane i na saveznim festivalima u Trebinju. Po nagradama, to su bili zeniti Pozorišta „Masuka“, 1974. godine, za „Haleluju“ Đorđa Lebovića i zlatna maska glumcu Dušanu Janićijeviću u crnoj komediji „Sad se smej, Sotire“, u režiji Mage Milanovića.

Zlatne „Masukine“ godine bile su pozlaćene  raskošnim talentom  jedne Rade Đurđević, Vlade Đurića – Ćaleta, Jovana – Jove Ilića, Vlade Tasića, Dragana Nikolića – Jordana, Mage Milanovića, Đokice Miljkovića, Milice Stanković, potom Lozane Veljković, Nene Bajić. Pozorište je pred planjanskom publikom izvodilo Aleksandra Popovića, Steriju, Nušića, Ljubomira Simovića, drame zavičajnog književnika dr Ljubiše Jovanovića, Ivana Studena i jednu od svojih presudnih repertoarskih smernica, teatar Dušana Kovačevića.

Od osamdesetih na ovamo, afiniteti i talenti ansambla su bili takvi da su planjanski amateri, u praizvedbi, ili paralelno sa Ateljeom 212, igrali sve značajne apsurdne komedije Dušana Kovačevića, od „Proleća u januaru“, „Maratonaca“, „Sabirnog centra“, „Urnebesne tragedije“, „Radovana Trećeg“, do drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“ koja je postala „svetlo nade“ da će se preboleti  duboka ansambl-kriza, nastala posle 2005. godine, zbog smene generacije među „seniorima“.

Posle generacije „sotirovaca“, koju je predvodio Dušan Janićijević, novu energiju „Masukinom“ ansamblu dali su Siniša Katić, Valentina Janićijević, Nebojša Milosavljević, Mirjana Donić, Radmila Kovačević, Dalibor Stevanović, Zlatko Ilić. Baš tada, stasala je jedna od najdarovitijih čika Vitinih omladinskih scena, sa Milošem Dilkićem, Milicom Đurović, Vladom Stanićem, Nikolom Marinkovićem, Milošem Radojevićem, Danicom Stanimirović, koji su zaigrali i pod  paskom profesionalne zavičajne rediteljke, Anđelke Nikolić, koja je na planjansku pozorišnu scenu postavila Šeferovu „Mračnu komediju“ istog časa kada se igrala i u Londonu, „Mišolovku“ Agate Kristi kada je stara dama ponovo bila u modi na svim svetskim pozornicama.

Nekada su u vreme održavanja „Voždovih dana“ mnogi glumci sa profesionalnih pozornica dolazili  na Letnju pozornicu u Radovanjskom lugu i rame uz rame sa „Masukinim amaterima“, ili obratno – kako se uzme, igrali u namenskim projektima koji se dotiču epohe Prvog srpskog ustanka i Vožda Karađorđa Petrovića. Pomenimo na ovom mestu tek pokojnog Miloša Žutića, Danila Lazovića, Novaka Bilbiju, Predraga Momčilovića, Danicu Krljar, Tomislava Trifunovića, Ljiljanu Dragutinović, Tanasija Uzunovića, Nebojšu Kundačinu. Potom je manifestacija poprimila, po diktatu ukusa  publike i pre svega ekonomije, drugačiji, utišaniji obris, shodno odsudnom istorijskom događaju koji se obeležava, godišnjici ubistva Vožda Prvog srpskog ustanka, Karađorđa Petrovića.

 Najveće uspehe, merene festivalskim nagradama i priznanjima, pozorište CZK „Masuka“ postiže poslednjih godina.  Pregršt zlatnih maski i povelja na Festivalu festivala u Trebinju i čuvenom Kulskom festivalu, na DOPS-u u Jagodini, Beloj Palanci, glumačkim festivalima u Bogatiću, Loznici, BAP-u. Centar za kulturu “Masuka“ uspostavlja saradnju i razmenu predstava sa pozorištima u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Sloveniji, Makedoniji, učestvuje na Barskom ljetopisu, Nušićevim danima, BITEF-u.

Pomenimo delom glumce i reditelje najtrofejnijih predstava „Ženidba“, „Kuća na granici“, „Šalter“, „Kući“, „Kontrolni“, „Sakati Bili sa Inišmana“, „Neki to vole vruće“, „Simfonija u B molu“: Nena Bajić, Jelena Stojadinović, Zlatko Ilić, Nebojša Milosavljević. Vukica Kovačević, Svetlana Trišić, Marko Bogdanović, Miloš Armuš, Marko Pantović, Milan Nikolić, David Vidić, Slaviša Marjanović, Miljana Milović, Nikolina Mladenović, Dejan Cicmilović, Pavle Jozić, Milan Kovačević, Zoran Rakić.

 I ako već govorimo o glumcima i ciframa, za bezmalo devet decenija Pozorišta „Masuka“ i njegovih 200 premijera procenjuje se da je oko 700 ljudi živelo u „svetu pozorišnih iluzija“, kao glumci, reditelji, scenografi, kostimografi, tehničari, inspicijenti, rekviziteri i upravnici.

Biblioteka Radoje Domanović

Biblioteka u Velikoj Plani osnovana je 1949. godine. Naziv „Tanasije Mladenović“ nosila je do 1954, kada je, Uredbom o zabrani imena živih ličnosti u nazivima institucija, dobila ime koje i danas nosi – Biblioteka „Radoje Domanović“. Kao i većina biblioteka u Srbiji, nadovezala se na rad Čitališta, koje je prvi put, u jednom dokumentu nađenom u Istorijskom arhivu Srbije, pomenuto 1891. godine. Kada je počela je s radom, u svom fondu imala je 560 knjiga, nasleđenih od Čitališta.
          Danas Biblioteka ima preko 82.000 monografskih publikacija, a poseduje i znatan broj serijskih publikacija i neknjižne građe. Fond je u otvorenom pristupu. Pored Pozajmnog, biblioteka ima i Dečije i Zavičajno odeljenje. Deo fonda čine i dve biblioteke celine, poklon akademika Radomira Lukića i prof. francuskog jezika Miroslave Stanojević Knežević. Deo  periodike, zavičajne i referensne građe nalazi se u holu, u kome centralno mesto zauzima prijemni pult. Biblioteka ima i čitaonicu i internet-čitaonicu, kao i prostor u kome se održava kulturno-prosvetni program. Biblioteka je u Cobiss sistemu od 2016. godine.
          Pored osnovne bibliotečko-informacione delatnosti, koja podrazumeva nabavku, obradu, čuvanje i pozajmljivanje knjiga, biblioteka se bavi i promocijom značajnih dela iz oblasti književnosti, umetnosti, nauke i kulture.
          U sopstvenoj je zgradi od 1981. godine, a idejno rešenje arhitekte Ane Ceranić je nagrađeno. Enterijer biblioteke je oplemenjen stalnom izložbenom postavkom zavičajnog slikara Živomira Mihajlovića. Zgrada je kompletno renovirana 2019. godine.
          Radnim danima Biblioteka je za korisnike otvorena 8-19 časova, a subotom 8-12 časova.
          Godišnja članarina iznosi 600,00 RSD. Korisnici mogu da pozajme 4 knjige na period od 15 dana. Referensna, zavičajna i neknjižna građa, kao i serijske publikacije, mogu biti korišćene samo u čitaonici biblioteke.      Svake godine, na početku školske godine, biblioteka besplatno učlanjuje sve predškolce i učenike prvog razreda sa teritorije naše opštine, a besplatna učlanjenja organizuju se i povodom Dana biblioteke (4. februar), Dana opštine (30. april) i Svetskog dana knjige za decu. Tokom letnjeg raspusta besplatno se učlanjuju učenici koji su završili razred sa svim peticama, a besplatno se učlanjuju i lica sa invaliditetom.
     Nadzor nad stručnim radom vrši matična Narodna biblioteka Smederevo. Delatnost Biblioteke regulisana je Zakonom o kulturi, Zakonom o bibliotečko-informacionoj delatnosti, podzakonskim aktima i opštim aktima Biblioteke.

Adresa: Biblioteka „Radoje Domanović“, Kosovska 19, 11320 Velika Plana
I-mejl: rdbiblioteka@gmail.com
Telefon: 026 516-256


Dom kulture „Vlada Marjanović“ u Starom Selu

Narodni odbor velikoplanske opštine  doneo je 22. septembra 1962. godine Rešenje (broj 03-4100/1) o osnivanju Doma kulture u Starom Selu i to „…kao samostalne ustanove sa nazivom „Vlastimir Marjanović“… a delokrug i zadatak Doma je da objedini organizaciju celokupnog kulturnog i zabavnog života kroz najrazličitije forme, kao što su: orgnizacija pozorišnih i drugih predstava, prikazivanje filmova, formiranje biblioteke i čitaonice i drugi načini kojima se pruža kulturni i zabani život građanima…“.

4. aprila 1969. godine u registar ustanova koji se vodi kod Okružnog privrednog suda u Požarevcu upisan je Dom kulture „Vlada Marjanović“ u Starom Selu, a osnivač ove ustanove bila je Skupština opštine Velika Plana.
Vremena i propisi su se menjali, ali je osnovna funkcija ove ustanove ostala ista do današnjih dana, a to je da svoje postojanje opravda neposrednim organizovanjem kulturnog života i da stvara kulturne sadržaje, pa se u prostorijama Doma kulture u Starom Selu, kao multikulturalne institucije,  pruža  uvid u likovna, muzička, pozorišna, filmska, naučna i književna ostvarenja.

Prostorije u kojima se odigravaju i pripremaju kulturni sadržaji jesu:
– velika sala (pozorišne aktivnosti, filmske projekcije, pojedine tribine za koje procenimo da će posećenost biti veća), koja je opremljena sa dvanaest reflektora različitog tipa, dimerom i miksetom za rasvetu i fiksiranim sistemom za ozvučenje (295 mesta za sedenje)
– mala sala u kojoj se održavaju pojedine tribine i književne večeri i promocije, manji koncerti, probe folklornog ansambla, muzičara, i probe za predstave, zavisno od potreba i zauzetosti drugih prostorija, uz mogućnost korišćenja prenosnog ozvučenja (oko 70 mesta)
– mali hol, koji se takođe koristi za održavanje različitih aktivnosti u Domu kulture (oko 50 mesta)
– galerija (oko 90 kvadrata i do 55 mesta) koja je iskorišćena kao odličan izložbeni prostor, prostorija za organizaciju i održavanje naučnih i književnih tribina, sastanaka političkih i sportskih organizacija i udruženja, a često se tu održavaju probe glumaca i priprema nekih učesnika za nastup, kao i dobar deo promocija i prijema gostiju različitog profila, gde se takođe koristi mobilno ozvučenje
– biblioteka (u kojoj je smešteno oko 4000 naslova i koja se postepeno, u skladu sa mogućnostima dopunjava novim naslovima).

Nekoliko reči o aktivnostima Doma kulture:
Dramski studio MASKA (Mala Amaterska Scena Koja Angažuje)  predstavlja jednu od glavnih oslonih tačak u programskim aktivnostima Doma kulture „Vlada Marjanović“.

Pozorište „radi“ u dva smera i to tako što se  organizaciju gostovanja različitih amaterskih i profesionalnih pozorišnih grupa na pozornicama Doma kulture kao i igranje predstava Doma kulture u drugim pozorištima širom Srbije.

Dom kulture „Vlada Marjanović“ organizator je pozorišnog festivla MAEKS od 1979. godine , što je doprinelo tome pozorište neprekidno radi u ovoj ustanovi. Od te godine do danas iz Doma kulture izašlo je oko pedeset pozorišnih premijera, ansambl je učestvovao na brojnim festivalima (FEDRAS,  MASUKINI  DANI, MAPS,  DANI POD LIPOM, NUŠIĆEVI DANI, DANI ŽIVKE MATIĆ, MILIVOJEV ŠTAP I ŠEŠIR, FAMA, VIMINACIUM LUMEN MEUM,  MP4, MAPS, ŠIK…) na kojima su osvajane nagrade za najbolju predsatvu, glumu, režiju, kostim…

U Domu kulture se redovno organizuju gostovanja poznatih i priznatih ličnosti iz sveta nauke, muzike, novinarstva, književnosti, filma i pozorišta, pa je tako ovim putem ostvarena  redovna saradnja sa ustanovama kao što su Institut za savremenu istoriju, Filozofski fakultet u Beogradu, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Etnografski muzej u Beogradu, Muzej rudničko-takovskog kraja, Istorijski institut u Beogradu,  Zavod za udžbenike u Beogradu, Službeni glasnik,  Istorijski arhiv u Palanci, Zavičajni muzej u Jagodini,…

Neke od stalnih manifestacija koje se više od decenije održavaju u Domu kulture u Starom Selu jesu i retrospektiva Festivala srpskog filma fantastike, Božićni koncert, Godišnja đačka izložba – galerija je redovno opremljena eksponatima (šest do osam različitih po sadržaju izložbi  godišnje), opstajanje folklornog ansambla  počev od 1995. a od 2009. u kontinuitetu, uz učešće na velikim saborima (Levački sabor, Homoljki motivi, Smederevska jesen, Sabor u Ratini…) i snimanje dva filma za muzičku redakciju RTS-a pod naslovima „Gradnik“ i „Deljenje vatre“.

Ističimo neizostavnu i suštinski bitnu saradnju sa ostalim ustanovama i udruženjima kulture sa teritorije naše opštine sa osloncem na školsku omladinu (aktivizam kroz sekcije Doma kulture) i redovno učešće Doma kulture u opštinskim manifestacijama (Dani opštine, U slavu velikog vožda, ….)

Aktivnosti Doma kulture „Vlada Marjanović“ u Starom Selu mogu da se prate i putem društvenih mreža (facebook stranica:  Dom kulture Staro Selo / youtube kanal: Dom kulture Staro Selo /  instagram: @domkulturess  /  E- mail: domkulture.staroselo@gmail.com)


MAEKS
Festival MAle EKsperimentalne Scene

Već daleke 1979. godine, u Domu kulture organizovan je prvi MAEKS zahvaljujući tadašnjem direktoru Doma kulture Dobrici Milovanoviću i Jovi Iliću, glumcu, pesniku i reditelju.
Bio je to  pozorišni festival koji je okupio male predstave, koje su se igrale  uz neposredni kontakt sa publikom, praktično bez scene. Gostovali su glumci iz Kragujevca (Prava stvar), Smedereva (Dnevnik jedne Ane), Velike Plane (Ah, zaboga, stišajte se, mister Drink),  Rada Đuričin je premijerno igrala Strah od letenja, a glumci iz Starog Sela pripremili su Vancage.
Sledeće, 1980. godine, festival nije održan.
Oživljavanju ideje pristupilo se tek 2001. godine (a osnovni pokretač bio je  ponovo glumac Jova Ilić  /preminuo aprila 2004. godine/, koji je osmislio i MAEKS iz 1979. godine) i od tada se festival održava u svakog leta, a 2019. godine obeležena je i dvadeseta godišnjica ovih susreta. Festival se  održava sredinom jula i nije takmičarskog karaktera.  Do sada je na MAEKS-u viđeno oko dve stotine pozorišnih predstava (uz izložbe i druge scenske propratne sadržaje) sa dvadeset pet premijera Doma kulture spremanih za otvaranje ovog festivala.

Kulturno-umetničke manifestacije

Likovna kolonija „Pokajnica“

Davne 1968, „trio“ umetnika iz Velike Plane, Tomislav Milošković – Proja, Velimir Mihajlović i Vitomir Vita Stefanović, došli su na ideju da se na odsudnom mestu srpske istorije, pokraj crkve –brvnare Pokajnica okupe na nekoliko dana i  da kroz likovnu radionicu opredmećuju i zavičaju poklanjaju svoju inspiraciju i imaginaciju. Već prvoga leta pridružili su im se još po koji umetnici iz Velike Plane i Smederevske Palanke.

Početnu ideju o skromnoj likovnoj radionici kroz nekoliko godina nadmašila je reputacija mističnih i prekrasnih predela Pokajnice, poslovična planjanska gostoljubivost, era „zlatne planjanske boemije“. Likovna kolonija „Pokajnica“ finansijski postaje podržavana od strane opštine, odnosno KPZ. Ustanovljava se i današnji princip: učesnik kolonije ostavlja legatu po jedan svoj rad.

Do današnjih dana, nakupilo se negde oko tri stotine slikarskih, vajarskih, grafičkih radova, instalacija, multimedijalnih kreacija, koja čekaju strpljivo na zavičajnu muzej-galeriju i svoju stalnu postavku. Reč je o kolekciji teško procenljivih, izuzetno vrednih dela, jer kao jedna od starijih i poznatijih likovnih kolonija u zemlji, „Pokajnica“ je tokom svoje četiri decenije ugostila jednog Branka Protića, Vladislava Šilju Todorovića, Aleksandra Lukovića Lukijana, Dragana Lubardu, Branka Miljuša, Momu Markovića, Jagodu Živadinović, Nikolu Vukosavljevića, Zdravka Mandića, Janoša Mesaroša. 

Velikoplanjanska kolonija je još početnih 90-tih stekla status međunarodnog okupljanja umetnika, zbog učešća poznatih belgijskih, japanskih, kineskih, bugarskih, makedonskih, italijanskih stvaralaca. Veoma presudan je i njen uticaj na poseban „planjanski fenomen“, veliki broj zavičajnih vrhunskih umetnika, koji su na beogradskim, novosadskim i niškim akademijama sticali zvanje magistara likovne umetnosti.

Svakog jula, kada se Likovna kolonija „Pokajnica“ održava , poneko iz „zavičajnog kluba“ učestvuje u sazivu, uz gostujuće umetnike.

Pozorišna manifestacija „Masukini dani“

Na kulturnoj mapi i u kulturnom kalendaru naše opštine „Masukini dani“ se blizu četiri decenije, od 1977. godine i u maniru prohujalih vremena, odvijaju u novembru i decembru mesecu.

Počelo je kao revija najboljih repertoarskih ostvarenja okolnih pozorišnih scena, Smederevske Palanke, Jagodine, Rače, Smedereva, seoskih pozorišta poput miloševačkog, lozovičkog, krnjevačkog.

Bilo je to vreme vrhunskog dramskog amaterizma, ukusu i znanju publike bili su dovoljni takvi dometi, sa velikim i radosnim iščekivanjem pozdravljale su se „Masukine“ premijere.

Vremenom, po diktatu sve iskusnijeg teatarskog gledaoca, „Masukini dani“ su repertoar punili kultnim predstavama, „predstavama sezone“ sa profi-pozornica. Tako se i danas ne zaboravlja gostovanje Beogradskog dramskog pozorišta sa „Zlatnim runom“, „Prokletom avlijom“, kruševačkog sa „Svinjskim ocem“ i „Teatrom čudesa“, Madlenijanuma sa „Gretom Garbom“, „Fridom Kalo“, Narodnog pozorišta iz Beograda sa „Pokondirenom tikvom“, “Kir Janjom“ i baletskim gala programom prof. Konstantina Kostjukova, Zvezdara teatra sa nizom projekata, somoborskog sa „Putovanjem u Nant“, šabačkog sa „Buzdovanom“, „Na klancu“, užičkog sa „Ožalošćenom porodicom“, novosadskog sa „Sumnjivim licem“, niškog sa „Ukroćenom goropadi“i „isidorom Dankan“.

Verna planjanska publika istrajno je pratila i sve prateće programe „Masukinih dana“, nezaboravni koncert smederevskog hora „Kir Stefan Srbin“, simpozijum o V. Ž. Masuki, matine program za decu i omladinu. 

Manifestacija „Voždovi dani“

Ideja o ovakvoj, programski multimedijalnoj manifestaciji rodila se na okruglom stolu istoričara , avgusta 1992. godine, koji je bio posvećen ličnosti Voždu Prvog srpskog ustanka, Karađorđu Petroviću i velikom srpskom raskolu.

Već jula 1993. u najakustičnijem prirodnom amfiteatru na Balkanu, među stoletnim hrastovima Radovanjskog luga, u mit i sećanje na 26. jul 1817. godine kada je svirepo pogubljen na obližnjem Vojkića imanju i prvobitno sahranjen Veliki Vožd ispod radovanjskog hrasta, utkana je prva premijera „Voždovih dana“: Studenov „Vožd“ u režiji Vlade Tasića. Od tada, centralni deo manifestacije „U slavu Velikog Vožda“ je scenski prikaz na letnjoj pozornici koji pripada korpusu istorijske drame.

Tokom ovih godina, mnogobrojna publika, minimum hiljadu po premijeri, gledala je Studenovog „Vožda“ u nekoliko izvedbi, „Crnog Đorđija“ Mileta Kordića, Kovačevićevu „Srpski dramu“, monodramu „Karađorđe i smrt“, scensku adaptaciju epske pesme „Početak bune na dahije“, stihovanu dramu Đure Jakšića „Stanoje Glavaš“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića, igrano-dokumentarni film „Crna zora“, dramolet „Na raskršću“. Lik Karađorđa Petrovića tumačili su Jova Ilić, Danilo Lazović, Predrag Momčilović, Nebojša Kundačina, Dušan Jakišić, Ivan Vučković.

Iz rodonačelnog skupa istoričara proistekao je i desetogodišnji naučni simpozijum „U slavu Velikog Vožda“, koji je okupljao eminente poznavaoce ustaničke epohe u književnosti, istoriji, heraldici, filmskoj i likovnoj umetnosti. Rezultat je bogata edicija naučnih zbornika koji su postali naučna građa Instituta za književnost i umetnost SANU.

U sklopu „Voždovih dana“, osim kalendara Likovne kolonije „POKAJNICA“ odvijaju se aktivnosti i ostalih institucija kulture, poput Doma kulture „Vlada Marjanović“ u Starom Selu i osobito Biblioteke „Radoje Domanović“, koja priređuje promocije romana i proznih dela sa prosedeom istorijskog štiva, pa su tako gosti Velike Plane bili Svetlana Velmar-Janković, Goran Milašinović, Živorad Lazić, Bane Jovanović.

Na letnji Aranđelovdan, na svetoj liturgiji, u Crkvi-zahvalnici u Radovanju, zadužbini kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, održava se parastos i pomen na prvobitnom grobnom mestu Karađorđa Petrovića. 

MAEKS u Starom Selu

Festival Male eksperimentalne scene, MAEKS u akronimu, zapravo je zaštitni znak i najvažnija misija Doma kulture „Vlada Marjanović“ u Starom Selu. Osmišljen je u glavama velikih entuzijasta Dobrice Milovanovića i jednog od najznačajnijih kulturnog stvaraoca našeg kraja, Jovana Jove Ilića, još 1979. godine.

Po tipičnim planjanskim kanonima, MAEKS je tada „igrao samo jedno leto“, i „odmarao nas“ do 2001. Godine, kada je ponovo pokrenut, na inicijativu istog Jove Ilića, uz podršku Siniše Marjanovića i Jugoslava Todorovića, predstavnika doma kulture.Od tada se MAEKS održava svake godine, „od Petrovdana do Gospođin dana“, dakle, u julu i avgustu.

Na repertoaru je bilo stotinak predstava različitih žanrova, ponekad nadilazeći „male, kamerne forme“, uz gostovanje profesionalaca poput Rade Đuričin, Radoša Bajića, Tanje Kecman, Vesne Anđelković, Nebojše Kundačine, Milana Đurđevića, ali i bezbroj amatera iz čitave zemlje.

Posebna vrednost MAKES-a je  „buđenje pozorišnog života“ među samim meštanima. MAEKS je zaslužan što se aktivirao Dramski studio MASKA, koji godišnje pripremi od jedne do tri premijere. Do sada su amateri iz Starog Sela na repertoar stavljali komedije „Radovan Treći“, „Vancage“, „Ah, zaboga, stišajte se mister Drink“, „Jelisavetini ljubavni jadi“, „Jevremovi memoari“, „Svet“, „Život u tesnim cipelama“, „Maslačak i retard“. 

Sabor „Dani Mije Krnjevca“

Odvija se od 2001. godine u Krnjevu, u zavičajnom mestu legendarnog kompozitora, instrumentaliste, muzičkog pedagoga, Miodraga Todorovića Krnjevca. Kao organizator pojavljuju se MZ Krnjevo i Savanovac, kao pokrovitelj SO Velika Plana. Ideja je bila očuvanje autentične srpske melodije i muzike balkanskih prostora, pošto je Krnjevac neprevaziđeni kompozitor narodne muzike sa osloncem na najčistiju tradiciju.

Malo je poznato da je Mija Krnjevac, nasledivši gene oca Aleksandra, čuvenog međuratnog  harmonikaša, komponovao više od 700 sevdalinki, romansi, šlagera, folk-numera, poskočica, dalmatinskih napeva, 150 kola i kompozicija za narodne okrestre, pa čak i muziku za tango i valcere.

Mnogi su neupućeni i izvornoj muzici pripisuju pesme „Znaš li, dragi, onu šljivu ranku“, „Jesen dođe, ja se ne oženih“, „Bisenija“, „Prolazi jesen, na pragu je zima“, „Kafu mi draga ispeci“,  a komponovao ih je naš zavičajac. Sam je rekao da mu je pesma života boemska rapsodija „Ljubav mi srce mori“.Sedam punih jeseni, pri kraju oktobra, posle stroge audicije, na „Mijinim danima“, uz pratnju akademskog  orkestra Saše Smrekića, nastupaju visokokvalitetni solisti-amateri, a od 2008.

U takmičarskom rangu su i harmonikaši-seniori. Dosadašnji pobednici „Mijinih dana“ su Miroslav Đorđević, Aleksandar Tirnanić, Ljuba Saveljić, Suzana Stojićević, Gorica Gajić, Marijana Lazarević, a kao gosti su anstupali osvedočeni izvođači Mijinih pesama, poput Predraga Cuneta Gojkovića, Staniše Stošića, Anđelke Govedarević, Miroslava Ilića, Milana Babića.

„Dani pod lipom“ u Kruševu

Pozorišna manifestacija, nastala po konceptu pozorište pred svaku kuću. Od pre sedam godina, svakog avgusta odvija se u najmanjem selu velikoplnjanske opštine, zapravo zaseoku Kruševo, koje je nekoliko kilometara udaljeno od Velike Plane, ali i od Velikog Orašja. Ime je dobila po ambijentu gde se pozorišne predstave odigravaju, u dvorištu seoske nižerazredne škole kojim dominira vrlo razgranata lipa starija od pola stoleća.

Budući da se stanovnici osmadesetak kruševljanskih domova pretežno bave poljoprivredom i da teško i zimi, a ponajmanje leti imaju vremena i sklonosti da posećuju kulturne manifestacije, čelni ljudi Kruševa su došli na ideju da im pozorište dovedu „na noge“. Svake avgustovske subote, kad padne noć, stotinak seljana raznih generacija dođu u tetar pod lipom, često pravo iz bašte i njive, odlažući motiku na ulazu u školsko dvorište.

Na „Danima pod lipom“ saberu se svi projekti sezone  domaćih pozorišta i gostuje najradije viđen gost, prvak užičkog Narodnog pozorišta, Tomislav Trifunović, uz još po kojeg profesionalca. 

Festival dokumentarnog filma „Zlatna buklija“

Za „prvih“  deset godina, festival „Zlatna buklija“ je dobio internacionalnu odrednicu. Među više od  dve stotine ostvarenja pristiglih u takmičarski rang minulih proleća, ima filmova koje su potpisali dokumentaristi iz Rumunije, Makedonije, Bugarske, Makedonije, Crne Gore, Republike Srpske.

Samo pravi filmofili pristaju na članstvo u žiriju, jer je reč o četrdesetak časova gledanja i selektiranja dokumentarnih priča i zapisa,donošenje odluka o gran pri i ravnopravnim autorskim nagradama.

Koncepcija festivala je da ne bude potcenjen ni jedan autor, a da najbolji budu nagrađeni, ističu domaćini „Zlatne buklije“, koji žele da planjanski festival doprinese produkciji dokumentarnog filma u našoj zemlji i na Balkanu, jer upravo dokumentaristi čuvaju od zaborava autentični život.

Na „Zlatnoj bukliji “, proteklih godina  gran pri žirija odlazio je u ruke eminentnim stvaraocima poput Vladimira Perovića, Želimira Žilnika, Nikole Lorencina, Branka Stankovića. Afirmisani su mladi reditelji i novinari, okupljane najveće balkanske TV kuće, nezavisne mreže i produkcije.

Dani opštine Velika Plana

Opštinskim statutom, 2008. godine, utvrđeno je da se za Dan opštine Velika Plana uzima 30. april 1924. godine,  kada je Kraljevskim ukazom Velika Plana proglašena za varoš-grad. Bila je to statusna potvrda sveopšteg razvoja našeg grada, čija se industrija oko Klefiš-Šojsove klanice zgušnjavala u novi stambeni centar, koji je i danas naše centralno gradsko jezgro.

U ruralnu sliku Velike Plane tih 20-tih sve više su prodirali prizori i navike „belog sveta“, igrao se tenis na tenis-placu, prvi advokati fijakerom vraćali kući u sitne sate, okretne kalfe spremale resitale i prve pozorišne predstave.

Tokom ovih nekoliko godina, Dan opštine se proširio na nekoliko poslednjih dana aprila, uključujući u program niz sportskih, humanitarnih  i kulturnih manifestacija, sa posebnim akcentom na pomalo zaboravljenu tradiciju Saborovanja. Dve godine unazad, Dan sabora plato kod gradskog parka pretvara u veliku „moravsku šarenicu“, jer se na štandovima gradskih i seoskih MZ prezetnuju rukotovrine i kulinarski specijaliteti na „zadatu temu“. Jednog aprila bila je to pšenica i vode našeg zavičaja, drugog kukuruz.

Deo etno-dana,Dana sabora čine folklorni i koncertni nastupi, nagrade i možda blaga surevnjivost zbog istih, jer poneko mora ostati „kratkih rukava“. Jedan od najposećenijih programskih sadržaja je rok ili folk-koncert koji grad poklanja svojim najraspoloženijim sugrađanima svih generacija, a centralni  je, neprikosnoveno, svečana sednica Skupštine opštine. Ona ima multimedijalni karakter, nimalo ne podseća na suvoparne soc-realističke akademije, političke tribine.

Specijalnim muzičko-scenskim-video prikazima trudimo se da sažemom najbolje i najvažnije u godini za nama, da gostima predstavimo pravi duh Velike Plane i njenih sela. Istovremeno, posebnim filsmkim storijama prikazujemo rezultate institucija i pojedinaca koji su dobitnici najviših opštinskih priznanja.

PROJEKTI I „FENOMENI“ KULTURNOG STVARALAŠTVA

Časopis za kulturu i umetnost „Naš trag“

Navršilo se 20 godina postojanja Časopisa za kulturu i umetnost „Naš trag“.

Velikoplanjanski periodik spada u najuglednije časopise te orijentacije u Srbiji, donosi tekstove proslavljenih i najdarovitijih domaćih pisaca poput Davida Albaharija, Radovana Belog Markovića, Gorana Petrovića, Vladana Matijevića, Gojka Božovića, intervjue sa Vidom Ognjenović, Svetlanom Velmar Janković, Filipom Davidom, Igorom Marjoevićem, Draganom Velikićem, prikaze opusa i razgovore sa prvacima baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Novom Sadu, filmskim i pozorišnim glumcima, likovnim stvaraocima, napise cenjenih arheologa, istoričara, kritičara.

Uz poglavlja prevodne književnosti, u novije vreme, akcenat je na radio-drami , gde je napravljena stalna saradnja sa nosiocima Dramskog programa Radio Beograda, ali i na filozofiji šaha, školi satire, naučne fantastike i stripa.Gotovo od osnivačke godine, kada je od strane uredništva , na čelu sa Milanom R. Simićem, usledilo traganje za koncepcijom i „brendom“, „Naš trag“ su pratile polemike nije li časopis elitistički, jer visoke kriterijume za objavljivanje postavlja i pred zavičajne prozaiste, pesnike, tumače književnosti, arheologije, istorije, „igre kraljeva“.

Ispostavilo se da je to bio ispravan kredo, jer posle deceniju i po, NAŠ TRAG po oceni Narodne biblioteke Srbije spada u pet najvrednijih književno-umetničkih periodika u zemlji. 

Sekcija „Svet reči“ Gimnazije Velika Plana

Novi joj je status Udruženje, jer je sekcija nadrasla okvire i domete školskih potreba i školskih programa. U vreme kad žalosne statistike pokazuju da je najčitanija statistika među srpskim srednjoškolcima „Sponzoruše“ Maše Rebić, ohrabruje „istorija“ sekcije „Svet reči“. 

Osnovana pre devet godina, ona je nekoliko generacija gimnazijalaca, a na prvom mestu mladih dama, uvela u svet vrhunske literature. Na kreativnim radionicama, uz uvežbavanje javnog nastupa i pisanja, članovi „Sveta“ proučavaju najpre klasike koji su neopravdano izostali iz školskog programa, ali prate najmoderniju domaću i svetsku literaturu.

Osim što sa tih časova nastaju odlični eseji, koji su tokom godina nagrađivani i na republičkim takmičenjima koji bi čak i na fakultetima prošli sa visokom ocenom, „ansambl“ „Sveta reči“ je priredio neke od najinteresantnijih promocija u našem gradu. Oni su portrete Jovana Dučića, Hermana Hesea, Marine Cvetajeve, Ane Ahmatove, Jesenjina, Oskara Vajlda, ukletih francuskih simbolista, Danila Kiša,  večeri povodom Dana zaljubljenih, pretvarali u prave performanse.

Tako je bilo još od početnih godina, kada je od poeme „Fragmenti“ Erosa Elezija nastala monodrama. Dramski impulsi među polaznicima „Sveta reči“ su sve snažniji, tako da su dva autorska scenska dela „Lutka u izlogu“ i „Imaš prava da znaš“ sa tematikom borbe protiv trgovine ljudima bili prihvaćeni od šire zajednice i resornih ministarstava, čak i od pojedinih pozorišnih državnih festivala.Smena generacija u „Svetu reči“ se lako prevazilazi: gimnazijalci koji su u svojoj srednjoj školi na takav način, pod sugestijama prof. Jelene Zlatkove ušli u istraživačke vode lepih umetnosti, često i kao studenti učestvuju u programima, novim performansima, ili su makar verna publika svog „Sveta reči“.